Moja satnica (0)
Filmski utisci iz Berlina - deo četvrti

U filmu NEBO NAD BERLINOM, snimljenom 1988. godine, jedan starac se priseća "da je Potsdamer Platz nekad bio mesto na koje nisu pristizali vozovi, nego su pristizale železničke stanice", bilo ih je tri, ili četiri. Ovaj je trg dugo posle rata ostao pust, a danas je to centralna festivalska lokacija, mesto na kom se nalaze tri multipleks bioskopa, hoteli, Berlinale Palast, gradska biblioteka, tržni centri.... Dakle, parafrazirajući repliku iz filma NEBO NAD BERLINOM, ovo nije mesto gde dolaze filmovi, već mesto gde su se sjatili bioskopi, puni ljudi, priča, onih koje ce doći, proći, ostati, kratko, malo duže, ali ne predugo... baš kao vozovi i putnici u vozovima.

Vozovi su kao ljudi, odlaze i vraćaju se, ubrzavaju i usporavaju, na kratko zastanu, nastave dalje. Ovo je poređenje na tragu uverenja velikana svetske kinematografije Johna Forda "da film bez voza nikako ne vredi". Zato postoje slavni vozovi koji tutnje filmovima - Tačno u podne, Čovek koji je ubio Liberti Valansa, Jedan voz za dve bitange, pa vlakovi, jedan u snijegu, a jedan bez voznog reda... A upravo su vozovi jedna prepoznatljiva karakteristika Berlina, njegov krvotok - podzemni, brzi, regionalni, žuti, crveni, beli... a u njima ljudi, ćute, čitaju, tupo zure pred sebe i čekaju svoju stanicu. Svakako je bolje gledati te ljude, prepoznavati sličnosti između njih i sebe, između filmskih priča.

Above Us Only Sky

Upravo NEBO je i u naslovu filma koji me je zadivio, podsetio na Rohmera i Fassbindera, vratio neka sećanja, učinio radosnim da sam ga video samo dan nakon svetske premijere. To je debitanstko ostvarenje Jana Schomburga pod naslovom IZNAD NAS JE SAMO NEBO (Above Us Only Sky) u kom briljantnu žensku ulogu ostvaruje glumica Sandra Hüller. Radi se o vrlo modernoj, intimnoj priči kroz koju reditelj vodi koristeći krupne kadrove, dinamične i jasne sadržine, ponavljajući samo jednu rečenicu dva puta, ali time je maestralno apostrofirajući "Zar nebo nad ovom zemljom, misli se na Nemačku, ne može biti lepše? Sunčanije?" i dajući joj univerzalni karakter. Ima li nešto vrednije u umetničkom ostvarenju od toga - univerzalnost i zatim impresija. To je dovoljno, ali to dovoljno mora biti ispričano na pedantan i tačan način, filmski i poetski, istovremeno.

ASHAMED

Korejski ASHAMED scenariste i reditelja Kim Soo-hyuna isforsirao je sve, od tehnike D-cinema, glume (kad neko ne zna da glumi, onda mu nema spasa, pa makako izgledao), te konfuzne priče o lutanjima modernih, mladih Koreanaca u dinamičnom i razvijenom svetu nove umetnosti. Ako vam nije jasno sta sam hteo da kažem, dobro je, jer je takav i film.

THE MORTICIAN

Britansko američka koprodukcija THE MORTICIAN u 3D je produženi video spot, a glavni glumac, tačnije "glumac" Method Man se nije ni trudio da glumi. Tanka priča prati pogrebnika u gradskoj mrtvačnici, negde u bliskoj budućnosti, totalno katastrofalnoj, pesimističkoj, mračnoj, koji razotkriva ubistvo devojke koja je na stomaku imala istetoviranu reprodukciju Botičelijeve slike "Rađanje Venere".

Eighty Letters

Češki film OSAMDESET PISAMA scenariste, reditelja i producenta Vaclava Kadrnke je priča iz autorovog sećanja kada su on i majka, krajem osamdesetih pokušavali, dugo i uporno, da napuste Čehoslovačku i pridruže se tati u Engleskoj. Solidan realizam, nalik rumunskom iz novijeg vremena, ali previse ličnog i emocija koje je teško shvatiti u šturom iskazu ovog mladog autora. Ipak, vredi zapamtiti njegovo ime i očekivati da nastavi da snima filmove, po tuđim pričama, možda će mu ići bolje.